Liči li vam Srbija na Grčku? Dugovi rastu, vlast sve jače steže kaiš, narodu sve gore, da ne nabrajam, znam da znate... Kad odjednom, tamo, u Grčkoj, neka mala stranka (inače, ekstremna levica) osvaja apsolutnu većinu u parlamentu! Grčka u delirijumu: znači, može bez MMF-a, bez uslovljavanja, otpuštanja, privatizacija... I ne samo to. Siriza obećava da će plate da porastu, otpušteni da se vrate na posao, da će privreda najzad da procveta. A dugovi? Njih će „trojka” (MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka) da otpiše – takva je narodna volja, protiv toga se ne može – govorila je u februaru Siriza.

I nobelovci – ekonomisti su ih podržali, to jest, barem dva: Džozef Stiglic i Kristofer Pisarides. A petnaestak najuglednijih ekonomista sveta (pred same izbore) u „Fajnenšel tajmsu” poručiše: Siriza je spas! Mislio ko šta hoće, ovoliku podršku nauke nijedna partija u svetu nije zabeležila.

Treba li se onda čuditi srpskim demokratama što bi i oni da skinu kajmak? Hajde da priznamo: Siriza je jasno pokazala put kojim se dolazi do parlamentarne većine, ko bi tome odoleo!

I sad, da se tamo cela stvar nije urušila za sto dana, pa da se ne čudimo. Ali ovako, posle totalnog fijaska grčke pregovaračke strategije, najava potpredsednika DS-a da pravi isti takav program (povećaćemo plate i penzije, udružićemo se sa zemljama zapadnog Balkana radi moratorijuma na isplatu spoljnog duga) stvarno zvuči – nadrealno.

Gde je to Siriza pogrešila, a naše demokrate ne vide? Najpre u tome što Evropom vladaju institucije, to jest, pravila. Ako si dužan – pare moraš da vratiš, makar te podržavao ceo narod i još trista nobelovaca. Ako hoćeš da uđeš (Srbija) ili da ostaneš u EU (Grčka) – onda prihvataš sistem koji tamo vlada. Ako hoćeš pregovore, moraš nešto da ponudiš. A Siriza, da se vratim na temu, od februara nudi mačku u džaku, a traži – pare.

Kako izgleda ta Sirizina mačka u džaku? Nakon bezbroj izvrdavanja, grčki ministar finansija konačno je početkom maja objavio da je Grčka spremna da uvede dve nove institucije: jedna je razvojna banka, a druga – banka za loše plasmane. To bi, kaže ministar, podstaklo investicije i ubrzalo privredni rast. Kako da ne, razmišljam. Barem mi znamo šta to znači: sveže pare tajkunima i prijateljima, pa onda (de fakto) otpis duga za sve ostale – i udri brigu na veselje!

Varufakis, doduše, priznaje da Grčka time ne rešava nijedan od mnogobrojnih problema, pa ih onda redom navodi. To su, dakle: „sramna sprega tajkuna i političara, skandalozne procedure javnih nabavki, klijentelizam, trajno urušeni mediji, prekomerno darežljive banke, slaba poreska administracija i degradirano i plašljivo sudstvo”. Varufakis dalje kaže da će sve to izlečiti „jaka svetlost demokratske transparentnosti”, što u prevodu znači – niko.

Posle ove objave, Varufakisa napustiše svi: i Evropa – i Grci. „Trojka” mu je kroz usta jednog zvaničnika poručila da je zgubidan, kockar i amater, a Grci su još ogorčeniji, jer u tom programu nema ništa od otpisa duga, ni od rasta plata, ni od novih radnih mesta!

Gde je Siriza pogrešila? Pa, greška je u tome što su mislili da „trojka” ima samo dve opcije: da prihvati njihove zahteve – ili da ih otera iz monetarne unije. A oni uradiše nešto treće: sede i čekaju. I gledaju kako Grci više ne mogu da skupe ni ono malo para koje je prethodna vlada uspevala da utera u budžet. A privredni rast od preko dva odsto, koliko se ove godine moglo ostvariti sa prethodnom vladom, pretvorio se u pad od minus pola procenta. Za sada.

Ne čudi, stoga, što ankete pokazuju da se prepolovila podrška Sirizinoj strategiji pregovora sa poveriocima, kao ni to da je danas više onih koji bi da odustanu (61 odsto) nego onih koji bi da nastave sa tvrdom pregovaračkom strategijom (35 odsto).

Od apsolutne većine do apsolutne katastrofe put je trajao sto dana. U redovima Sirize tinja pobuna, poslanici više ne podržavaju svoje rukovodstvo. Za usvajanje bilo kog zakona vlast koja ima apsolutnu većinu moraće da se osloni na podršku opozicionih partija.

Tuga, velika. Grčka je, za razliku od Srbije, zemlja gde ljudi rade više nego bilo koji narod u Evropi. Evo brojeva: Grci rade 42,2 sata nedeljno; Nemci – 35,6 sati; Holanđani – 30,5 sati i tako redom.

I još je, za razliku od Srbije, Grčka u Evropskoj uniji, te će se svi još dugo truditi da se nađe kompromis i da svi nekako sačuvaju obraz. Tako da mi Grka, u stvari, i nije žao.

Žao mi je nas, kada nam kao alternativu ovom rušenju institucija u kome živimo ponude – Srbizu.

Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu